ДЕПОС - Општински одбор Теслић

Главни мени

Билтен бр.1

Одборничка листа

О ДЕМОГРАФИЈИ

Ових дана, мјесеци и година учестало се говори о неповољним демографским приликама у Републици Српској. Статистички подаци, оцјене и предвиђања који се јавности саопштавају, одавно већ превазилазе оквире забрињавајућег стања и, прије би се могло рећи да су непобитно попримили сва обиљежја критичног стања и, које нас изгледа, води у потпуно безизлазну ситуацију.

У податке који се јавно представњају, или се пак само наслућују, нико више и не сумња, а поготово да их ту и тамо, потцјењује или оспорава. Проблем је дакле, евидентан и надасве сложен, иако нас званична статистика информише или упозорава најчешће о једном аспекту демографског стања и то оног који се односи на проценат рођених ( наталитет) и умрлих (морталитет), односно природни прираштај становништва на одређеном простору.

Опет, „звоно за узбуну“ добија на снази ако демографска разматрања сагледавамо и у другим битним сегментима, као што су, у првом реду полна и старосна структура становништва, кретање становништва (миграција) било да се ради о дневним, вишедневним, било оним трајним, стање просторне распоређености становништва, односно њен удио у урбаним срединама, с једне стране , а онда и њен удио у руралним срединама с друге стране.

Како год, сви ови, али и други елементи у демографији су у функцији снажног међусобног утицаја и одређивања правца и интензитета појединачног дјеловања.

И колико год овај проблем био глобалан, посебно за развијени свијет, али и за земље у поступку свеукупне друштвене транзиције каква је и наша, и колико год државе и државне заједнице улагале напоре да се проблем превазиђе или барем ублажи, толико и нека локална заједница са овом невољом мора најозбиљније да се суочи, како не би временом дошла у ситуацију да проблем нема практично ко ни да рјешава. С те стране нам овдје и јесте циљ, не да износимо податке демографског суноврата за које смо већ рекли да су опште познати, као и посљедице које су увелико видљиве и евидентне, већ на мјере које је неопходно предузимати како би се стање у некој мјери поправило.

Ипак, за ради лакшег разумијевања овог проблема и потпунијег сагледавања узрочно-последичних односа навешћемо само неке чињенице које карактеришу теслићку демографску стварност:

-Број новорођених је далеко испод броја умрлих у периоду од једне године

-Теслић је током рата изгубио 500 мушкараца, углавном млађе старосне доби

-Старосна структура у већини насеља је око 50 година, или и више, и у сталном је порасту

-Око 50 % радно-активног становништва мушког пола налази се на раду изван општине, углавном у иностранству (преко 90 %)

-Око 1 000-1 500 породица гдје су родитељи радно-активне старосне доби с дјецом предшколског и школског узраста раде у иностранству (највише Италија)

-У најмање десет насеља теслићке општине готово да више и нема активних домаћинстава

-Однос сеоског и градског становништва константно је у порасту у корист града, али не као резултат привредног развоја

Иако слика неповољног демографског стања у Теслићу није, цијенимо, екстремно гора од других општина у Српској, она је за политичке представнике, државне органе и институције које се овим проблемом баве, била и остаје прворазредни задатак који се, како смо већ нагласили, мора рјешавати одмах и безусловно.

Како то чинити?

Овакво једноставно питање не нуди и једноставне одговоре. Не нуди их чак ни сувише много. И сви су они у суштини по својој форми и карактеру веома комплексни и сложени.

Неки су пак и у сфери природних, односно политичких закономјерности.

Ипак, рјешења има. Има их, поготово, ако се не ослањамо само на оне, за које би смо рекли да долазе „одозго“, односно оне који су у форми закона, декларација, резолуција и других више или мање обавезујућих институционалних аката. Они нас, нажалост, веома често ослобађају оне личне одговорности, наравно знајући колико смо ревносни и доследни у примјени законских прописа.

Е, сад пођимо од једног примјера, сасвим случајно узетог, који би могао послужити као „корак напред“ за промјену неповољног демографског стања.

Познато је, наиме, да је историјским процесом развоја друштвених односа, а у циљу успостављања равноправности полова, женама дат не само равноправан полни друштвени статус , већ је неријетко отишао и у једну крајност (нарочито у високоразвијеним земљама),

до самог култа, односно статуса „више вриједности“.

То је погрешно и с природног и с друштвеног становишта.

Свака фаворизација искључује равноправност, али води и ка дискриминацији.

Зато, ако некоме треба дати статус „више вриједности“, односно градити према неком култ, онда је то ДИЈЕТЕ.

Да би се дошло до, како би економисти вулгарним жаргоном рекли „дефицитарне вриједности“, морамо из досадашње праксе избацити мноштво стереотипа с примјесама моралног неукуса, духовног сивила, материјалног егзибиционизма и уопште гледано, једног ретроградног приступа и поступка званичника , државних органа и друштвених установа које су незаобилазни пратиоци и учесници младих личности од тренутка кад обзнане да ће ступити у брачну везу , па до рођења дјетета , али и даље.

Не чини ли нам се да је то тако, ако само пођемо од тога да ће се свако склапање брака платити прво матичару, свештеницима (и то врло позамашно), па онда угоститељима, свирачима и ко зна коме све још. И сви ће од тога правити велику маркетинг-продају, па нам свадбе првенствено личе на шоу-бизнис, а не на високодостојанствени чин стварања нове породице као претпоставке здравог развоја друштва и државе, како би требало да буде.

И како неријетко правимо свадбарске циркус-представе, у којима су у првом плану ревија скупих аутомобила са својим звучним ефектима, док су младенци са осталим сватовским званичницима у сасвим другом плану, слично чинимо и приликом рођења, односно крштења дјетета.

Непотребно и сувишно, а нарочито са много трошкова.

Одакле почети?!

Прво Скупштина наше Општине мора донијети одлуку о оснивању Стручне службе (при Матичном уреду или посебно) за породицу и дјете, гдје би се пружала сва стручна помоћ и издавали потребни документи, разумије се, бесплатно.

Скупштина Општине такође, морала би у оквиру плана Буџета да предвиди 1,5-2 % за поклон-дар свакој породици стално настањеној на подручју општине, а која је у току буџетске године добила дијете.

Политички и административни представници и службеници општине исто тако морају са представницима Српске православне цркве покушати исходовати благонаклоност и разумијевање приликом наплате услуга вјенчања и крштења. Или, да ли би био проблем кад би и ове услуге биле бесплатне!

Наравно да не би. А може и више и боље од тога. Зашто, тако за примјер, не би у Теслићу могли увести једну завичајно-националну, културно-духовну, али засигурно прогресивну вриједносну иновацију, по којој би садашњи ионако сезонски шоу-бизнис промијенили садржајно и одстранили му материјалну основу.

А, ево и како.

Централни манифестациони трг у Теслићу идеално је мјесто,

собзиром на близину православног храма Пресвете Тројице, да се на њему два пута у току године, можда на неки дан између 7.и 9. јануара (Христовог рођења и крсне славе Републике Српске) као зимски термин и, негдје око 2. августа (Илиндан, заштитник града) као љетни термин, организују заједничке свадбе и крштења уз, разумије се, бесплатне услуге општинске администрације, али и православног свештенства. Српска црквена општина у Теслићу за овакав гест имала би посебан разлог у томе што је храм Пресвете Тројице истовремено и спомен-храм, посвећен управо онима који су живот дали за слободу и развој нашег краја и Републике Српске, а да су истовремено, нажалост, спријечени да и у слободи доприносе стварању биолошке репродукције свога рода.

Сви остали садржаји који употпуњују или украшавају ову манифестацију, односно назовимо је празником љубави и рађања, стизали би сасвим спонтано и непосредно као израз поштовања, разуијевања и подршке и од свирача, и од угоститеља, цвјећара, сластичара…

Би ли овакви празници заједничког вјенчања и крштења иколико допринијели природном прираштају становништва наше општине, размислите!

Ми мислимо да несумњиво, би. Уз то би овај вид заједничких празновања временом прерастао и у туристичку понуду наше општине, чије би се садржајно осмишљавање временом изграђивало.

Други примјер могао би се тицати морфологије нашег села, са свим својим недаћама и невољама које су га задесиле, почев од самог броја житеља, најчешће са трендом константног пада па све до самог замирања, преко просјечне старосне структуре његових житеља у, како смо већ рекли, у сталном порасту, до врсте и обима традиционалних привредних дјелатности које се у њему одвијају, па до на крају, степена започетог и извршеног процеса савремене урбанизације у њему.

У протеклим годинама, па сад већ и деценијама, наслушали смо се што-каквих прича о обнови и развоју села, илити његовој ревитализацији, како су обично говорили они који су и хтјели да их тешко разумијемо, чак су ту причу често пратили и некакви програми, пројекти, па све до студија, али на жалост, село је слабило, замирало, да би на крају многа, како смо такође нагласили, потпуно нестала, зарастајући у неку нову, себи страну вегетацију.

И, ако је појава веће смртности од рађања карцином у демографији, онда је одумирање села први знак метастазе те опаке болести. Поређење је вјероватно невесело и врло непријатно, али је сигурно тако.

Опет се питамо, како проблем рјешавати?

Наравно, и ту има начина. Јест да су многи од тих начина дуготрајни, несумњиво тешки, већина су и скупи, али нису и не не премостиви.

Први услов је без дилеме, да овај проблем посматрамо као прворазредни, односно проблем од посебног националног и државног стратешког интереса. Али, пошто ми овдје дати проблем посматрамо на локалном нивоу, на тај оквир ћемо и усредсредити наше разматрање, а уосталом, цијенимо да га и треба ''напасти'' да тако кажемо, одоздо, односно у самој локалној заједници.

Други услов је да се нашем друштву приближи и олакша процес трансформације колективне мисли, по којој у селима живи ''другоразредно становништво''. Та несрећна и ретроградна мисао је не само идејно-политички, културолошки, већ и програмски кроз државне органе и институције протежирана и наметана од стране друштвено-политичког система у коме смо живјели од Другог свјетског рата па до овог одбрамбено-отаџбинског. Они старији присјетиће се свакако, да је формирању и дубоком укорјењавању такве свијести, односно менталног става, нарочито доприносио тзв. процес планске индустријализације и накарадне аграрне реформе, а претходиле су му и оне, још горе ''егзибиције'' ондашње државе спровођене кроз национализацију добара и колонизацију становништва. Каснији историјски процеси непобитно потврђују сумњу да је то био смишљен и добро планиран ''пројекат'' промјене демографске карте, разумије се на штету српског националног корпуса, али то је већ друга тема.

Трећи услов је такође спознајног, опет историјског, али и чисто практичног карактера.

Он нас упућује на правилно сагледавање и разумијевање ововременог распореда, како се то каже, производних снага, природних ресурса, али и у првом реду глобалног распореда и утицаја међународног капитала.

Разумијемо ли и ове односе, логично је да ћемо се окренути оним привредним активностима и њиховој афирмацији на селу, које оно својим природним законитостима и предностима и нуди, а да истовремено одговара и друштвеним потребама.

Привреда и демографија тешко или скоро никад не егзистирају одвојено, оне су као ''шипка и бубањ'', не иде једно без другог.

И сад замислите како на блатничком подручју да се одржи сточарство као традиционални облик привредне активности, кад је с тог подручја од неких 150-200км² готово потпуно иселило становништво. Бијело Бучје, Брић, Г. Угодновић, Кљецка, Језера, Подјезера, иако ова два посљедња подијељена дејтонском линијом разграничења, као да више и не постоје. Домаћинства у тим селима могу се избројати скоро на прсте, а уз то су још и у потпуном одумирању с обзиром да им је просјечна старосна структура око или чак преко 50 година. А опет, да су барем та села и једина с таквом демографском хаваријом. Нажалост, нису. Сличне су неприлике и у шњеготинском крају, гдје је сточарство (овчарство) такође био традиционални облик занимања становништва. Уосталом, да потпуно поједноставимо, подоста теслићких села заталасаних подно Борја, Вучје планине, Очауша и Јаворове па све до усорских вијугавих равница Богом дана за сточаре, воћаре, ратаре, напросто вапајишу да им се ''удахне живот''.

Можда ту невеселу стварност понајбоље илуструје и сточна, па и зелена, пијаца у Теслићу, ако многи знају гдје се ова прва уопште и налази, што и не би било никакво чудо, с обзиром да се свела на најсимболичнију понуду и потражњу.

Гдје су нам шансе и могућности?

Прво, израдом новог Просторног плана општине и његовом развојном стратегијом одредити такве правце дјеловања који конкретно и ефикасно ''враћају у живот'' она села и крајеве у којима је он и застао. У првом реду пројекцијом плана што прије приступити урбанистичком редизајну неких насеља, којима по просторној логици припада обиљежје Зоналног центра, првенствено мислимо на Блатницу, Очауш, Шњеготину, Прибинић, Чечаву, Булетић, Г Теслић, Ђулић, Витковце...

Друго, планом Буџета општине убудуће издвајати знатно већи проценат средстава за подстицајно-развојне пројекте, а који су превасходно у компатибилној вези са ресурсима и природним претпоставкама мјеста у коме би инвестициони пројекат требао да се реализује.

Треће, Општина као територијална и управна државна јединица могла би, сматрамо, увести праксу откупа напуштених пољопривредних површина у мјестима из којих је становништво скоро или потпуно иселило. Такве површине би се једним поступком санације и неопходном инфра-структурном култивизацијом приводиле одговарајућој, претходно планираној намјени гдје би се организовао сезонски или пак цјелогодишњи живот и привредна активност. Ако нпр. тако, швајцарци могу организовати фармерску активност и на планинским површинама од и преко 2000м надморске висине, можемо ваљда и ми на упола нижим висоравнима и падинама планина и села теслићког краја које смо већ помињали.

Сматрамо да би сваки добро припремљени пројекат привредне активности за развој пољопривреде и села, без обзира из које привредне гране долазио(сточарство, воћарство, ратарство, узгој љеко-биља, туризам, лов, риболов…) безрезервно подржала и свака инвестиционо-кредитна активност банкарских институција, па све до хуманитарних и развојних фондација.

И оно што би било од непроцјењиве вриједности за успостављање функционалног односа на релацији привреда-демографија је, да би овај примјер био изванредна прилика да се њиме омогући учешће па и повратак и оног становништва које се у међувремену иселило у Војводину, гдје у 90% случајева одлази становништво наших планинских крајева.

Посједи, које су у међувремену купили наши исељеници у Војводини и посједи које су оставили у завичају, могли би бити логичан спој за номађење као традиционални облик овчарског узгоја и производње.

У овом примјеру могла би се указати шанса и за многобројно становништво које је ратним демографским помјерањима (избјеглиштвом) из руралних средина с традиционалним навикама и способностима пољопривредне активности, нестручним, стихијским, али и збрзаним и изнуђеним процесима трајног стамбеног збрињавања смијештено у нека нова сателитска насеља.

И, пошто за такве крупне и озбиљне пројекте није ни било, нити ће изгледа и бити довољно средстава, како државних, тако и оних личних, остају и даље веома комплексни и не мали проблеми који су најближи нехуманим условима живота (радно-способно становништво нарочито женског пола, готово да је и незапослено, одсуство психологије непосредне блискости сусједа, недостатак личног дворишног простора, недостатак комуналне инфраструктуре, недостатак простора и садржаја за одмор, забаву, спортске активности…)

Становништво ових новонасталих насеља, могло би се дакле, поменутим развојним планом подстаћи на повратак традиционалним облицима, привредних активности, чиме би се несумњиво, успоставила и знатно боља и правилнија демографска равнотежа.

Четврто, захтјевом наше Општине Министарству просвете, да се у оквиру неке од наших средњих школа образују 1-2 одјељена за оспособљавање стручних кадрова у пољопривреди или да се, зашто не, оснује и Пољопривредна техничка школа у Теслићу. И овакав вид образовне активности младих био би не само регрутовање кадрова већ и сигурна афирмација пољопривреде као атрактивне и перспективне привредне дјелатности, чиме би се несумњиво „повукло“ и остало становништво, наравно на селу, да по угледу на образовне и научне форме и облике рада и само организује властити „бизнис“.

Сви ови, предходно набројани неповољни елементи демографског кретања, али и начин њиховог могућег рјешавања логичним путем незаобилазно за разматрање отварају и трећи аспект демографског проблема у Теслићу, који у последњих нелолико година постаје све очигледнији и прилично штетно дјелује на правилнију и повољнију демографску равнотежу, а на који смо још, овом приликом хтјели указати.

Ријеч је наиме, о непланској и неконтролисаној изградњи стамбених објекате у граду Теслићу, чији су купци углавном наши емигранти на раду у западно-европским државама. С тим у вези, апсолутно су неупитне најмање три до четири чињенице у овом случају.

Прво, да грађевинарство као привредна грана мора да функционише и да се развија, и ми то искрено желимо.

Друго, да Административна служба општине Урбанистичким и регулационим плановима има и право и обавезу да парцеле градског грађевинског земљишта путем јавне понуде продаје инвеститорима за градњу грађевинских објеката и, ту ништа није спорно.

Треће, у укупном Бруто друштвеном производу Српске, па тиме и општине Теслић, трансферисани новац од наше емиграције, учествује са најмање 25 % и имају га право трошити на начине на које они желе и, и то им нико не може оспоравати.

Четврто, законско, морално и обичајно наше право је да свако може да живи гдје сам жели, што такође, с тог становишта није спорно.

Наопако је међутим, па чак у доброј мјери ризично и опасно, поготово гледано у перспективи, што се и тиме веома брзо и снажно подстиче демографски дебаланс урбаног и руралног становништва на подручју наше општине.

Поготово у случају, као што је веома често у овом примјеру, да су то пасивне стамбене јединице, односно у већини тих станова живи се само повремено, сезонски.

Уз то, и спорно је, ако општинска администрација једнострано приступа овим пословима, то јест ако продајом градског грађевинског земљишта, има за циљ само да оствари буџетски прилив не водећи истовремено и рачуна о савременим, адекватним и рационалним захтјевима и стандардима просторног плана и развоја.

Овдје би се било добро послужити искуствима, ако их немамо блиских и довољно адекватних,онда оним из недовне историјске прошлости грчког народа, за ког је позната да су модерну и савремену Атину, у великој мјери изградили управо грчки емигранти, најчешће новцем који су зарадили на америчком континенту.

Међутим, овај примјер залази у једну другу тему, а тиче се етно-генезе отаџбинско-патриотског, националног, али и завичајног осјећаја, и ми га овдје нећемо сагледавати, остављајући то за неку посебну тему.

Оно што у овом случају може послужити, као покушај и предлог за елиминацију поменуте ризичне појаве, или да све то друкчије и сигурније изгледа, је да се у оквиру постојећег Одјељења за привреду, просторно и друштвено планирање образује и служба за демографска кретања, или још боље, да се формира посебно Одјељење за демографски развој општине.

Трећа могућа је Завод за изградњу и просторно планирање као посебна институциј, а о чему смо већ говорили у предходној теми „О урбанизиу и архитектури“. На овај начин би се у сваком случају између грађевинара и инвеститора приликом појављивања економиста и њихове тврдње о економској цијелисходности и оправданости објекта, појављивали и демографи са својим оцјенама и препорукама.

Најважније у свему је, да би се новац наших мјештана на раду у иностранству, користио на коректнији, исплативији, али и друштвено кориснији начин, кад је ријеч о улагању у некретнине.

Дакле, зашто само и искључиво у станове, кад може и у производне програме!

На крају да ли би и тиме за иколико допринијели демографској стабилности, или још боље њеној афирмацији, размислите.