1. О УРБАНИЗМУ И АРХИТЕКТУРИ

У географском размишљању кад кажемо Париз, помислмо на Ајфелову кулу, Тријумфалну капију или пак Јелисејска поља, свеједно, кажемо ли Москва, помислимо на Кремљ , или Црвени трг, можда.

Рамишљамо ли о Атини, Риму, прво нам на ум падају Акропољ, односно Колосеум.

Али, хајдемо ближе нама.

Размишљамо ли о Београду, помислимо на Калемегдан, Кнез Михајлову улицу, или пак Аду циганлију, свеједно.

Кажемо ли Бања Лука, помислимо на тврђаву Кастел, Господску улицу (бањалучка Кнез Михајлова), а они мало старији бањалучани сјетиће се и „Титаника“ стамбено-пословне љепотице града, нажалост порушене у катастрофалном земњотресу 27. 10. 1969. године, а која се налазила на данашњем тргу Крајине, на мјесту гдје је касније (седамдесетих година) подигнута робна кућа „Боска“, коју, одмах да кажемо, већина бањалучана, поготово они који се сјећају „ Титаника“, никад нису „прихватили“.

Е, сад изговоримо име Теслић.

Па, добро, реће неки, како би и имао, Теслић је релативно млад град, историјска прошлост му је веома блиска, тек му је нешто више од сто година. Да тачно, али ако је већ тако; тим још горе, како да не сачувасмо готово ништа, од оног што обиљежава његов настанак и почетни развој, ако већ нисмо успјели за све ово вријеме да израдимо нешто што би личило на „амблем“ града. Колико год се упињемо да пребирући по старој фотодокументацији града нађемо неки објекат, грађевински комплекс, улицу, или градски предио, ( изузмемо ли фабричке димњаке „Дестилације“, али то је већ индустрија), који су у свом изворном изгледу одољели урбанистичким промјенама и архитектонским формама, сачувавши тако амбијенталну, односно панорамску вриједност града, напросто не успијевамо.

О коме ми уствари овдје, желимо говорити.

Ако сте помислили на политички естаблишмент, био онај између Другог свјетског рата и недавног Отаџбинско-одбрамбеног, или пак на овој поратни; иако већина данашње теслићке политике гарнитуре има непрекидан и предратни и поратни континуитет, не, нисте у праву. Али ако сте помислили на урбанисте и архитекте од Другог свјетског па до данас, да, управу сте. Дакле, и поред тога што су ови други били само пука трансмисија оних првих (свакако као последица апсолутне доминације и неријетко тортуре политике над струком и науком) покушаћемо овдје; са жељом да им помогнемо у заштити и афирмацији „кодекса струке“, само начети једну, с дубоким увјерењем, изузетно важну али и комплексну друштвену тему у најширем смислу те ријечи. Уз то ћемо назначити само неке штетне посљедице поред морфолошке атипичности, како града, гдје је најблаже речено поремећена просторна структура (несклад пословне, стамбене и индустријске зоне, те саобраћајница у граду), тако и сеоских насеља, гдје се практично и не одвијају никакви урбани процеси, а све због несналажења или нехата у процесу провођења савремене урбанизације.

Овај проблем интегративно заокупљају најблаже речено „неспретна“ архитектонска рјешења, гдје понекад неки „уметнуту“ објекти никад не успоставе потребан контакт у микро-просторној цјелини (поново подсјећамо на примјер „Боске“ у Бањој Луци). Или, нешто с чим се свакодневно суочавамо у Теслићу је зграда тзв.“Џунгла“ у самом центру града, која умјесто да представља савремени урбани дизајн града, својом архитектонском формом статира потпуно интровертно и безосјећајно, иако нажалост није једина.

Пошто је ова тема, као што је већ наглашено, изузетно важна, али и толико сложена да незаобилазно задире у најдубља теоријска разматрања читавог сплета научних дисциплина и њихове практичне примјене, као и да својим ефектима снажно и потпуно непосредно усмјерава економски развој, социјално стање, демографске прилике, културни, духовни и морални ниво једног краја, што значи да је немогуће елаборирати и одговорити свим њеним захтјевима само на овакав начин, ми ћемо се овдје за сада усредсредити само на један аспект проблема, а он се односи на настављање уништавања објеката с предзнаком културно-историјских обиљежја у Теслићу.

Шта је повод?

Ових дана у једним дневним новинама објављена је вијест како Удружење пензионера у Теслићу намјерава да на мјесту гдје им послује Удружење отпочне изградњу стамбено-пословне зграде гдје ће им бити и нове просторије Удружења. И све би то било у реду да се не ради о згради некада Жељезничке станице у Теслићу, коју би требало срушити и на њеном мјесту изградити поменуту зграду.

И, шта рећи?!

Уз сво поштовање пензионера и уважавања тежине њихових социјално-економских прилика, таман и да објекат који намјеравају градити, рјешава све њихове неприлике, мјесто које су одабрали за градњу, подразумјевајући рушење постојеће зграде, било би не само тежи урбанистички инцидент, већ и сама завршница уклањања и последњих трагова градског урбанистичког дизајна Теслића од прије једног вијека.

Уствари, проблем и није у пензионерима. Они су само наручиоци. Адреса проблема је опет тамо гдје су урбанисте и архитекти који, или се нису довољно енергично супротставили политици као

наредбодавцу, или су пак поклекнули пред све „агресивнијим“ грађевинцима који, пошто су архитектуру подигли на ниво планетарног интереса, у њој и виде само рекламну улогу и маркетинг, ,форсирајући некакве архитектонске ефекте, а потпуно занемарујући и аспект културе као битног друштвеног фактора у урбанизацији једног мјеста.

Није ли у конкретном случају цијелисходније и друштвено оправданије постојећи објекат у коме се налазе и неке услужне дјелатности ( трговина, ресторан…) потпуно испразнити и одредити му нову намјену,  која му по „здравој“ логици једино и порипада, а то је (пре)уређена зграда у стилу и са садржајем првобитне намјене, (жељезничка станица), као један од објеката будућег Завичајног музеја, који Теслић напросто мора имати. Шта је нормалније од тога?!

Требају ли објашњења?!

Па, сем што су нам потребни трагови прошлости, да би смо правилније градили будућност, Теслић је с Бањом Врућицом и туристички простор, па не чини ли нам се да би тиме у укупној туристичкој понуди имали адресу више. Надаље, откуд идеја да се у пословној зони града размишља и планира простор за становање, кад је то сасвим посебна цијелина у просторној и функционалној структури града,. И тако редом.

Имамо ми у Теслићу и часних изузетака у проблему о којем  говоримо.

Добар, а могао би бити и бриљантан примјер; у колико га урбанисти и архитекте, али и политика у будућности „прихвате“, је скоро изграђени храм пресвете Тројице, не само зато што је као православна црква истовремено и спомен храм свим жртвама протеклог Отаџбинско-одбрамбеног  рата теслићког краја, већ и зато што већ сад као права грађевинско-архитектонска „икона“ и као нови „амблем“ града може и да представља живи монумент око кога би требало градити објекте који ће својим садржајем и формом уобличити један нови и истински духовно-културни центар. И, то је оно што већ имамо као добар почетак.

Шта можемо још?

Између осталог, зар не можемо већ једном да коначно приступимо реконструкцији градског парка?! Замислите само, тако реконструисани градски парк, у коме су одстрањена или обрађена  (залијечена) обољела стабла, посађена нова, виталнија, обновљена фонтана, поправљена расвјета и уграђени садржаји за одмор и забаву, ( нарочито за дјецу и старије).

 А, ако би ушли у још потпуније хортикултурно редизајнирање града, замислите онда и хортоестетске ефекте са подрезаним дрворедима у граду и са новим и већим цвијетним површинама. О једном изграђеном шеталишту узводно од градског моста, до градск плаже („ Усорски кеј“), да и не говоримо.

Шта мислите, када би још и пословодство „Дестилације“ покренуло процедуру, изградње нове Управне зграде на мјесту и у архитектонском изгледу оне што ју партизански „ослободиоци“ запалише у јулу 1944. године.

Идеја има још пуно, и све би оне, разумије се , имале своју функционалну оправданост.

Како то можемо?

Сем новца, кога ће увијек мањкати, и уз доношење дугорочне стратегије развоја града

која се подразумијева,  претходно је потребно направити промјену у постојећој институционално-кадровској структури и организацији.

Шта то значи?Значи да постојеће Одјељење за просторно уређење у оквиру Општинске административне службе није организационо и кадровски, па и технички, довољно оспособљено да се носи с оваквим обимом и структуром свакодневних послова и истовремено стратешких, планских студија и пројеката.

Зато је потребно Статутом општине регулисати избор Главног урбанисте и Главног архитекте града (општине).

Они би се бирали конкурсом, биле би искључиво нестраначне личности, и то би могли бити стручњаци само с посебним професионалним резултатима.

Још боља варијанта била би оснивање посебне јавне установе, нпр. Завод за изградњу и уређење простора, гдје би „мозак“ овакве установе чинили управо поменути стручни профили као носиоци тимова, у којима су нпр. и демографи, социолози, инжењери пејзажне архитектуре, историчари, етнолози, …

Овој установи, кад буде основана, и уколико на најпрофесионалнији начин буде одговарала својој намјени, припашће историјска заслуга за очување и уређење природних и материјалних вриједности, а за опште добро како града, тако и сваког сеоског насеља, понаособ, пошто је у сваком потребно хитно отпочети процес савремене урбанизације.

Ако смо већ у два наврата истакли да је ово исувише сложена и озбиљна друштвена тема, још само на крају да кажемо, да је и временски одређена.

Не трпи одлагање.

Теслић 21. јула 2008. године                           АЛЕКСА КАСАПОВИЋ,проф.етнологије и географије

                                                                                                        кандидат за одборника у СО Теслић                  

Komentari (0)

RSS link na komentare